| < | prosinac, 2006 | |||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
fibraa@net.hr
| < | prosinac, 2006 | |||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
fibraa@net.hr
|
Odbrojila san i zadnji dan 39. tjedna i skupila ih punih 40. A ništa se nije dogodilo. Ama baš ništa. Osim šta lagano postajen nestrpljiva i očajna jer želin svoju bebu u rukama. Ne razumin u čemu je problem. Možda mu je predobro unutra? Predobro ga hranin? To sigurno, po procijenama je premašija 4kg! Kapitalac, rekla san ja. Možda previše jurcan okolo pa ga ljuljuškan, a on gušta? I to stoji, jer smo Muž/Tata i ja stalno negdi on d roud. Možda je samo malo lin? Ma na koga li je?! Prasence mamino, nema više zajebancije, za najdalje koji dan te želin vidit, mazit i pazit! Tata ti je na godišnjen i na rubu nervnog sloma od iščekivanja. Bit ćemo ti dobri, ako je ikako moguće i bolji nego li do sad! |
|
Kad god iman šta za napisat meni se ne piše, a pišen baš onda kad neman šta reć. Pa evo me, tek tako da se pofalin i šepurin kako mi je dobar dan i kako baš guštan u svojoj koži. Još san naravno 2u1 i lipo mi je. Simbioza dobro funkcionira. Mali voli jest (bar san ja to tako sebi predočila) pa mu udovoljavan i jeden. Sve i svašta- jer Mali to sve voli! Voli i odmarat, pa ja odmaran. Voli i kad mu se svašta kupuje, pa šopingiramo. Teta mu je zaprašila nekoliko puta priko granice i opskrbila ga frajerskon robicon. Kaže da napokon neko ima više robe od mame mu. A Muž i Tata (i on je 2u1, jel) se brine da Maloga ne osramotimo, pa ćemo se morat i mi renovirat. Mali se voli bučkat i ljuljkat, pa se šetamo. Voli se migoljit, rastezat, lupkat i pomicat mamin drob u svim smjerovima, e tu izbora neman pa gledan u drob umisto u TeVe i pokušavan odgonetnit šta je noga, a šta ruka. Uglavnon, s čin god da lupa, muški lupa! Mali je jebeni igrač pa se ponekad okrene nekako put unutra i počne sa podmuklin, doslovno niskin udarcima. Iskušava granice moje popustljivosti. Ma nisan ni ja baš pizda pa da ga odma u startu razmazin i sve dopustin, naučila san stat tome na kraj pa prominin položaj i malo ga izbacin iz ravnoteže. Nakon toga smo opet u ljubavi! Još ga uspijevan kontrolirat. U većini slučajeva. Bojin se da u pubertetu baš i neće bit tako lako. |
|
Ulazin u osmi misec. E sad, svi znamo da svaka normalna trudnoća traje devet miseci i svakog laika bi osmi misec trudnoće asocira na misec prije poroda. Ali eto, nije tako. Ne samo da triba uć u deveti nego i cili taj misec triba izdržat pa tek kad ga odbrojiš eto prinove. Naravno, eto je u slučaju da prinova nije lina i da joj unutra nije lipo i toplo, a ako je tako, onda buduća mama hrabro korača u deseti misec i moli Boga da porod uskoro postane njena prošlost. Dakle, čeka me još (manje/više) 2 miseca neizvjesnosti oče li Mali bit kapitalac ili ne, oče li sličit na Njega ili na mene, ili će bit savršena kombinacija, oče li se rodit sa kosom ili bez nje, oče li bit taman ili svijetal, oče li, kad već ima pišulinca (očigledno) na Njega, imat bar zelene oči na mene, oče li imat Njegov ili moj karakter... (hm, sa karakteron će se usrićit u svakom slučaju!) Ono najvažnije da bude živ i zdrav se, naravno, podrazumijeva i o tome odbijam razmišljat! |
|
Drob mi napreduje. Ne znan jel toliki triba bit, ipak mi je ovo prvi put, ali zadovoljna san. Ponosno ga šetan okolo jer sad već niko ne može mislit da san se uprasila. Valjda ne može. Bila san na pregledu i ginekolog kaže da je beba savršena. Nego? Pa i mama mu je! Pišulinac je još tu. Dakle, definitivno je Mali. Mali lupka stalno. Gladnuš je za popizdit. Čin ja nešto pojeden, eto ti njega. Čak je i na slici sa UZ otvorenih usta. Šta san rekla, gladnuš teški. Ruka mi je stalno na drobu. Gladin se. Guštan kad se miče. Jeste ikad išli na ribe? E pa sličan osjećaj ka kad staviš ješku i baciš tunju, pričekaš malo i onda počne čokat i trzat. E pa tako nekako. Gušt, ali samo kad me lupka put vanka. Zanimljiv osjećaj. I zanimljivo je gledat kako se drob miče. Osjetija je i Muž, Tata jel, i brzinski maka ruku. Kaže da nije zna da me to tako jako lupa, boji se da me to boli. Smišan je. Sad samo gleda, ruku više ne približava mome drobu. Ima bit da mu je to stresnije nego li dva pregleda na kojima je bija. Prvi put smo zamalo tražili mirisne soli. Drugi put je već bija skuliran, čak se i okuražija zezat sa barbon ginekologon. Mali na dane lupka i put unutra. E sad, lipo je to, puno lipo jer znan da se to miče moj Mali i da je sve u redu. Inače je... čudno. Ponekad strašno čudno. Nije mi baš najugodnije kad se okomi na moje unutrašnje organe. Ili kad lupka put doli ka da oče vanka. Mislin da je to tek početak i da me najveselije tek čeka. Inače, još uvik me znaju vatat promjene raspoloženja. Rijeđe, ali uvati me. Ma smo našli lijek! Muž me odvede u Zemlju čudesa. Tamo Alisa cila ozarena i hipnotizirana gleda i bira. Zasad mi razum još uvik prevlada. Na izlasku iz Turbo limacha, sa kojon kesicon u ruci, ja san najsritnija na svitu! Nekidan san se vratila doma sa poplunon za na dičju postelju. Poplunon! Na 35 stupnjeva u ladu! Možda mi razum ipak gubi kontrolu... |
|
Vruće mi je, vruće mi je, VRUĆE! Trudin se dobro podnosit lito i nije mi išlo loše do danas. Danas bi već mogla ubit koga. Pogotovo kad bi znala da će u pržunu bit ladnije. Ali neće, pa ću se suspregnit. Zbog vrućine me vata nervoza. Samo grintan i režin. Pokušajte se vi ne iznervirat i ostat skulirani sa drobon u porastu na plus-ne želin ni znat koliko-stupnjeva. Trenutno smo u Gradu jer su vikendice rentane. A ja neman volje ić na more i gurat se sa pola grada za naslonit šugaman. Osim toga mrzin javne plaže, puno ljudi i bakcila (jesan li ikad spomenila da san hipohondar?!), turiste i šporkicu. Plus to šta mi sad apatiti rastu pa oču da je more savršeno čisto da ne skupin koju upalu, triba mi ladovina jer trudnicama nije dobro ić na sunce, ne tribaju mi dičica koja skriče i skaču da me koje ne lupi po drobu. Dovoljno mi je ovo moje Malo koje me, sad već stalno, lupka iznutra. Meni jednostavno triba samo bokun čistog mora i komad rive bez igdi ikoga sa velikin boron ili tamarison. Ionako više nisan u stanju plivat na duge staze jer se zapušen ka puh i više plutan nego li plivan. Srića šta još mogu zaronit. Uvik san bila skromna. Šta nisan? |
|
Nisan pobigla, a nije ni On. Nije mi to ni palo napamet, nadan se ni Njemu. Nije bolilo i nije sad drugačiji osjećaj. Nisan tila veru od žutog zlata. Nisan bila u biloj vešti. Nisan imala podvezicu, ni nešto plavo, ni posuđeno. Nisan se opterećivala tin glupostima. Nije nas bilo puno. Nisan tila da me gađaju rižon, već san noseća, ne tribamo brinit za plodnost. Jebiga, nisu me poslušali. Nisan se još navikla na to da iman MUŽA. Nisan se navikla ni na nova prezimena. Nije se ništa prominilo osim šta san sad 100% sigurna da ne nosin curicu! (Beštijo, dobijamo muškog člana familije!) |
|
Odslušala san sva preostala predavanja. Cure sa faxa su sjetne šta in je to razdoblje života tako brzo proletilo. Meni bome nije, ko in je kriv šta su završile u roku! Niti ne osjećan sriću zbog toga jer san taj kraj predugo čekala. Još mi ostaju 4 ispita + diplomski, a onda ću ako Bog da- a dat će, bit diplomirana- mama! Drob lipo napreduje, ponekad me bole trbušni mišići ka da radin trbušnjake, još malo pa ću bit prava klokanica. Odlično mi je, jedino me malo jebe spavanje, pitan se oću li uopće spavat za koji misec, već sad se nikako ne mogu namistit. Ali zato popodne ubijen oko bez problema, onesvistin se ka da san kopala. Putujemo na Otok ovih dana, iden po novo prezime. Jupiiiii, napokon poštena Žena od mene! (jedino mi je žaj šta svoje gubin... a jebiga, sad bi ja i novce i janca!) |
|
Skoro pa ću uć u drugo tromjesečje. Nervoza je prošla (bar se nadan). Mučnine su me zaobišle. Dobro, znala me uvatit muka, ali povraćala nisan. Manje san umorna. Pomaže ako dovoljno spavan. A dovoljno je stalno! Nadebljala se nisan posebno, valjda je još rano, a moguće i zbog toga šta san se uprasila već prije. Drob se i vidi i ne vidi. Na dane. Dobila san one neke dvi crte ispod droba ka da san bilder- a nisan!, pa pretpostavljan da će počet rast još i više. Jupi! Veselin se svakon sjedanju na stol raširenih nogu (to još uvik ne mogu virovat i nikad neću moć!) jer me pregledi smiruju. Barba doktor je nekidan reka da Mali napreduje. Mali mu je radno ime. Mali ima sve. Ali ćemo morat pričekat još neko vrime da vidimo ima li pišu. Ili nema. Jer ako je Mala bolje da ga nema! Počinjen se osjećat posebno. Ali ja se uvik tako osjećan pa i nije neka novost!  (jesan li rekla da mrzin smajliće?)*jupiiiii* |
|
Ne nosin se dobro sa ulogon glasnogovornika i sad znan da nikad ne bi mogla obavještavat sa lica mista. Ne ide mi od ruke prenošenje vijesti. Ovi put lipih. Ma ni ružnih, to me je išlo još i gore. Uglavnon, sritna san ka prase. A uskoro ću tako i izgledat jer moj struk svakin danon sve više nestaje. Nije da san dosad patila od toga, a sad je ipak već nekih 60ak dana kasno za razmišljanje o modnoj pisti. Ili aktivnon sportskon životu. Nekako me (da kucnen u drvo, prigrizen jezik i prikrstin se) ide u zadnje vrime i bojin se da bi mogla i na bingu dobit. Kad bi ga igrala. Oduševljena san ali ne pari tako. Najčešće san nervozna u 3pm. I sve me češe! Kaže dermatolog da mi se organizam tako nosi sa novonastalon situacijon. Izljevima češanja i crvenila? Napadima nervoze? Neš ti organizma. Baš ženski podnosin život. Nekad san tužna. I plačljiva. Ovi oko mene se ne boje za moje, već za svoje živce. Sestra je najavila da doma neće doć dok mi se hormoni ne smire. Ali je zato već poslala prvu monturu za divlje dijete kakvo očekujemo :-) I tako. Sritna san. Stvarno jesan. Trenutno se to i vidi. Trenutno. Za po ure ko zna... |
|
Neozbiljna san. I neodgovorna, kad je rič o studiranju. Ma ustvari nisan, ali tako kažu ovi oko mene. Svoje buduće zanimanje nisan odabrala iz prve. Nego iz druge! Onda je neko vrime išlo glatko. Manje-više. Zapela san kad san prošla 3/4 faxa. Ne znan zašto. Ustvari znan, nisan dala uvjet za upisat slijedeću godinu. Jer nisan stigla učit, morala san puno izlazit vanka i sve šta izlasci uz sebe nose. Na tom statusu zadržala san se još koju godinu. Tek tako. Iz čiste linosti valjda. Sad odslušavan preostalih 6 od 46. Čestitke i darove priman na jesen. Ovaj zimski ispitni rok bija je najneobičniji u dugoj povijesti mog studiranja. Po prvi put nisan imala šta polagat. Osjećaj je nenadjebljiv. Otkrila san čari štreberstva! Otkrila san i da ljubav spram mog budućeg zanimanja nije splasla. Dapače, prešla je u obožavanje. To je definitvno posal koji želin radit i koji me ispunjava. Lagala bi kad bi rekla da je uvik divno, ponekad je jako naporno i ponekad nije teško zamislit situaciju zbog koje se ka ništa nađeš na stranicama crne kronike. Prije osuđivanja zamislite sebe u centru divljanja 20ak budućih pubertetlija! I tako se bliži kraj moje stručno-pedagoške praxe, a meni je teško otić od tih malih devetogodišnjih smrdljivaca. Njih ukupno 23. Jedva čekan završit fax. I zaposlit se. Stoga, ravnatelji škola i svi vi sretnici vezaroši, tu sa strane imate moj mail, kontaktirajte me i na jesen zaposlite! |
|
Nije uvik jedostavno, da se odma razumimo. Upustili smo se u taj zajednički život, a da toga nismo ni bili svjesni. Dogodilo nan se. Olakotna okolnost je šta ja više od 10 godina živin sama sa mamon i šta je ona sve šta neko od majke može poželit i sve šta jedna punica nije. Momak je uša u moj život puuuno prije nego li smo nas dvoje započeli ovu našu priču, tako da je i upozna moju mamu puno prije nekog službenog upoznavanja. Obostrane simpatije su bile očigledne. Ponekad se pitan nije li me odabra upravo zbog punice ;) Stvari su se kod nas relativno brzo odvijale, pa su ručkovi, prespavanja i odlasci u vikendice (s roditeljima ili bez njih) počeli jako rano. Recimo odma. Dogodilo se onda da je on ovo lito više bija na Otoku nego li doma, pa kad bi doša bili bi 24/7 skupa. Pa se to nastavilo i nakon lita. A onda su njegovi progrintali jer su primjetili da in fali član familije. A nas dvoje smo skužili da je on uzea pun pansion na mojoj adesi. Tribalo je uzet kufer koji je već bija tu od Zg-a i ujutro se probudit sam u postelji. A zima se bližila. Ujutro se probudit sam u hladnoj postelji. Scenarij nan se nije svidija, a igron slučaja Momak je taman tada dobija bolovanje zbog ozlijede na poslu i gips od misec dana pa smo se odlučili na opciju privremenog produžetka boravka. I evo nas. Nije uvik idila. Ima dana kad je nervoza u zraku, kad je dnevni boravak prazan, svako u svojoj sobi gleda tv. Ima dana kad dođemo samo prispavat. Ima dana kad kuvan ja, kad kuva mama, kad kuva Momak. Ima dana kad odemo na vikend, kad ode mama, kad odemo svi skupa. Ima dana kad ja iman popizdit. Ne sumljan, imaju i oni takvih dana. Ali dobro je, da kucnen u drvo, dobro je. Bolje nego li san mogla zamislit. Da mi je to prije neko predložija grohotom bi mu se nasmijala. Scenarij koji slijedi je auto puno naših stvari i u njegov stan. Ne onaj sa njegovin roditeljima, nego onaj prazan, onaj bokun izvan grada. Onaj koji nas čeka. Koji čeka da ja (triban se zakašljat i pročistit grlo) diplomiran i počnen zarađivat, a njegov posal postane stalan. I da ga malo priuredimo po svon guštu. Jedva čekan. Svaka čast mojoj roditeljici, ali zbog svih: i nje, i sebe, i nas, jedva čekan prominit adresu. Jedva čekan. Uskoro... KOMENTARI: *ovo ko da o meni pišeš... (chewbakkka 24.02.2006. 13:46) *a reci mi šta lipoga studiraš? (Fluxus 24.02.2006. 14:25) *glavno da je uskoro :) (catcher 27.02.2006. 23:36) *ništa protiv matere kuva ko carica...mmm njam njam, špozdravi ju puno i reci joj nek se požuri nazad :) (skalinovski 28.02.2006. 15:17) *heh. a sta reci, sve sam ti rekla u donjem komentaru... :) (zvoncica 28.02.2006. 15:23) |
|
U principu ne iden za tin da živin sa momkon. Jasno mi je da se doselija, i da je tu s menon, kod mene, (moje majke, jel), ali da živimo skupa, ne. Ja to jednostavno rečen da on živi kod mene. I dalje ne razmišljan. Službeno je priselija sa svojin stvarima otkako smo se vratili iz Zg-a krajen 10og miseca. Bar mi se tako pari... I prije toga je ostaja prispavat, nekad na polupansionu, nekad punon, ili bi ja išla s njin, ili smo bili u vikendici. Uglavnon, non stop smo bili skupa. Noću mislin. A i danju. I tako je on, mic po mic, zbog nekih situacija i zbog nas doselija. Bili smo došli do te neke skale u vezi. Valjda. Šta ja znan. I odlično to sve funkcionira, uzmemo li u obzir da nas je sa mojon mamon troje. Bar ja mislin da funkcionira. Majka vjerojatno jedva čeka kad ćemo zatražit kufere. A i moja sestra (a Beštijo? ;-)). Naravno, tu smo privremeno. Nije on privremeno, nego mi. Kad odseli on, odlazin i ja. Nema više povratka na staro. I tako ja živin sa momkon. KOMENTARI: *ma draga, nisam nista krivo shvatila, kuzim ja sto si ti mislila i vjeruj mi i sama tako mislim u dubini duse, ali sto se mora, mora se! :)))))))))) (zvoncica 22.02.2006. 09:52) *I kak on to podnosi s tvojom mamom? Mislim, meni je moja svekrva super, ali svejedno nemam želje živjeti s njom. Oće ta sreća u troje potrajati ili ? (jazzie 24.02.2006. 01:25) *vidiš meni baš nije privlačna ta ideja da bi baš mogla živit sa svojom svekrvom ili svojom mamom a zajedno sa njim.... naravno nemam ništa protiv svekrve,a ni mame... volim svoj mir... (tija 24.02.2006. 08:33) *Nadam se da ti mama i momak imaju ok odnos, jer inače, ajme zla. Samo da ne dođe do toga da itko od vas mora birati. (Athena Air 24.02.2006. 08:49) |
|
Jednon kad se ja udan- a udat ću se, tako mi prasca!- uzet ću muževljevo prezime. Moje prezime je vrhunsko. Upečatljivo. Kratko. I ne bi imala ništa protiv toga da se tako prezivan do kraja života. Ali mi je nekako prekomplicirano tražit muža s tin prezimenon. Ovaj kojeg san odabrala iz izloga "ženit ćemo se i imat ćemo dite" ima 2 prezimena pa opcija da zadržin i svoje uz njegovo otpada. Opcija da zadržin svoje, a dite dobije njegovo pa da mi se dite ne preziva ka ja, za mene uopće nije opcija, samo priko mene mrtve! To dite ću rodit ja i prezivat će se ka ja! Opcija da muž uzme moje prezime... ne znan. Nije moj stil. A ni njegov. Opcija da svi uzmemo neko novo prezime je prekomplicirana, još mi samo to fali, a već znan i da ću muku mučit i sa imenima za dite. Tako da uziman muža i oba njegova prezimena. Jednon kad se ja udan... |
|
Nervira me kad mi se autu nešto dogodi. Tipa neko ga izgrata. Ili mi ulupi vrata. Ili slično. Još više me nervira kad mi se u zadnjih godinu dana "posrići" više puta. Divno. Viša sila ka razlog me strahovito nervira. Nervira me i pomisao da me je neko uzea na zub pa se umisto na mene okomija na auto. Ali kad malo bolje promislin ipak je to bolja varijanta nego li da se psiho okomija na mene. Ubija me i pomisao da me očešala neka smotana šupljača koja je potom zbrisala. Zavrnila bi joj vraton ka piliću da je nađen! A do ruba živčanog sloma me dovodi i pomisao da si je neki kreten da oduška baš na mom autu. Bez razloga! 100 mu kolpi palo! Kako god okrenen ne valja, oću prvobitno stanje svoga auta! Najgore je šta tu nije kraj mom nerviranju. Najslađe tek dolazi kad oden do svog osiguravajućeg društva da mi podmiri štetu. Iman kasko i oću da mi plate svaki frižić! Nikakve franšize me ne zanimaju. U ovoj priči šizin samo ja! |
|
Nisan zadovoljna trenutno. Nervoza mi se uvukla u kosti. Težin savršenstvu. A pari mi se da nikad nisan bila dalje. Niti prividno. Bojin se da me ne ide nešto u zadnje vrime. Nešto. A ne znan šta. Nisan osoba koja se povlači u sebe. Ja emocije izbacujen. Rigan vatru, točnije. Sad mi ni to ne ide. Nisan ni tu, a ni tamo. Imala san problem jer nisan znala primučat. Sad iman još veći problem jer me ždere iznutra kad primučin. Eto, ni to me ne ide. Često nisan u pravu. Još češće jesan. Znan reć oprosti. Naučili su i drugi. Ali nakon prvog puta se ne broji. Poslin se ta rič izliže. Baš me ne ide! Ne volin šta me ne ide. Ne volin šta vidin toliko stvari. Ne volin šta zapantin toliko stvari. Ne volin šta me svašta smeta. Ne volin šta od muve pravin slona. Ne volin šta ponekad sumljan da je slon možda ipak muva. Ne volin šta sama sebe izluđujen. Ne volin šta kompliciran. Ne volin šta san pretjerivačica! Ne volin šta sad već seren o ničemu. A ne volin ni Silvestrovo. Ne volin puno toga. I nije da znan samo ne-volit. Znan ja i volit. I volin. To je važno. Reakcija je povratna. To je još važnije. A Silvestrovo stvarno ne volin. Ne volin ni taj naziv pederski... |
|
E pa kad svi tu sad nešto oće, i ja bi! Prije godinu dana nisan pisala OnomeKojiIspunjavaŽelje. Nikad to ne radin. Nisan ni sebi zadala ciljeve za 2005. Ni to ne radin. Samo san točno u ponoć, 31.12. zaželila svašta lipoga njemu. I on meni. Nisan sigurna koliko je točno prošlo, ali nije više od par trenutaka i ostvarivanje je počelo... Zato pazite šta si želite i šta želite ljudima oko sebe. Budite oprezni jer se želje ispunjavaju. Možda ne tako brzo ka meni, e jebiga sad! Prije godinu dana nisan pisala OnomeKojiIspunjavaŽelje. Neću ni ove godine. Već će želje nać svoj put do prave adrese. I nazad! Fala! |
|
Aktivna san vozačica crne zvjerčice. I ne mogu zamislit svoj život bez volana. Ne vidin se ka kufer koji moli da ga se pribaci vamo ili tamo, ili, NeDaBogVećegZla, da koristin gradski prijevoz. Probala san, fala ne bi više. Rađe pješke, ali čuvan take. Koje inače nosin rijetko i nikad. Dakle, najvažnija diploma i postignuće moga života je moja obožavana Roza. Moja vozačka! Jedna san od onih vozača proširenog vokabulara. Svak dobije svoje. Šupljača koja vozi zabranjenin smjeron. Kamikaza- dostavljač pizze smanjenih mentalnih sposobnosti. I barbi koji parkira na moje misto ukažen na njegovu nekulturu. Omiljene su mi žene koje voze prvon i drugon brzinon i koje su uvik, ali baš uvik isprid mene, i slineće seljačine koje su šokirane spoznajon da ima žena koje ne vole njihove sočne komentare i još uz to na semaforu startaju brže od njih. Kako neoprostivo! Najdraži dio auta mi je truba. I ako mene pitate, truba glavu čuva! Jebeš ti zračne jastuke. Trubon spriječiš puno toga. Trubon i rečeš puno toga. Truba rules! Izgleda da znan i držat jezik za zubima kad triba. Sumljala san u to, i strepila kad ću dobit po pički. Jučer san sačuvala živu glavu i živog momka od nekog balavca koji mi je ničin izazvan pripriječija put ka u američkin filmovima, demonstrativno doša da mog auta vikat i mahat rukama (od kojih jedna nije bila s njin od njegovog rođenja) jer san mu izletila ("izletila" u prvoj, sa maximalno 15km/h, dok je njegova brzina bila x10, na nepreglednon križanju, di su parkirana dva busa, u blizini škole...) i koji je nakon toga još jedno auto izbjega udrit za dlaku. Srića šta su mu kočnice dobre. I šta san naučila primučat. End. Happy end. Baš ka u američkin filmovima. |
|
Ja baš virujen da ima života poslin smrti. Da smrt nije kraj. Da nas još nešto čeka. Da, definitivno je tako. Prejednostavno bi bilo da je ovo sve. I preokrutno. Ono posli smrti sigurno je bolje. Tako objašnjavan činjenicu da neki umiru mladi. Idu na bolje i lipše misto. A di idemo i šta nas čeka? E neman pojma, niti iman želju saznat. Pomalo, vrag odnija i prišu! I ne bojin se smrti. Uopće ne. Jedino boli se bojin. Da bojin? Užasavan je se! I da se razumimo, nisan depresivna, i ne, smrt mi nije u planu, još dugi niz godina nije. A kad dođe, ufan se da će me strefit srčani. Priželjkujen si trenutnu smrt. U, recimo, osmon desetljeću života. Oduvik san skromna... A ako i nema ničega nakon ovoga- baš me briga, ionako se trudin ovaj sad život učinit si šta ugodnijin i mekšin, i, u tom slučaju neću ni znat šta me snašlo! |
|
U zadnje vrime san malo razmišljala(!) i došla do spoznaje da san na putu za postat jedna od onih cura! Onih koje imaju momka, koje su osjetljive, nježne, koje puca romantika, koje se oslanjaju na svog muškarca, koje bez njega ne znaju prnit, koje plaču, koje pizdarija povridi, koje su cendrave, njonjave, dosadne i glupe, u čijin pričama je uvik on, one koje su zapostavile svoj društveni život, koje veseli šetnja za ruku, nježnosti u javnosti, koje ne razmišljanju jer imaju momka koji to radi umisto njih, koje su nesamostalne. Dio nabrojenog već jesan. Taj dio nije nužno loš. (Ili se to samo tješin?!) Ali dio toga mi je zastrašujuć! Postajen ono šta san se kunila da nikad neću postat! Tribalo mi je 10 miseci da svatin u šta se pritvaran. Samo 10 miseci i ja san na putu da ja više ne buden ja. Moje prirodno stanje je biti sama. Bar je tako bilo. S godinama naučiš funkcionirat sama. Sama se brinit za sebe i svoje dupe. Sama se branit i odbrusit budali za šankon. Sama leć. I sama se budit. Sama nosit auto u servis. Sama provjerit ulje. Sama ulit benzinu. Sama nosit kese iz dućana. Sama prominit žarulju. Sama planirat vikend. Sama se borit za sebe. Sama. I ne bunin se. Lipo je za promjenu ne bit sama, bit u simbiozi, imat nekog uz sebe. Ali ne izgubit sebe! Sutra uziman kacavidu u ruke i iden sama prominit prednji far koji je crka jer mi je dosta čekanja da momak uvati slobodnog vrimena da odnese auto svom tati da to učini. Od sutra se stvari vraćaju u normalu. Vraća se stara ja. Stara ja koja neće ić leć ni budit se sama, ali će sama odnit video na popravak! Stara nova ja! |
|
Mene nikad nisu pucali filmovi selidbe od doma, daleko od svih, samostalnog života, studiranja u drugon gradu i slično. Vjerojatno zato jer san imala fax u iston gradu di san se rodila, di živin još uvik. I zato jer san već tad bila sama sa majkon. Starija tica familije već je bila osjetila vitar u krilima, već je bila napustila gnjizdo. Vjerojatno i zato jer san bila razmažena, nesamostalna i lina. Razmažena san još uvik. Vjerojatno i zato jer me ništa nije gušilo, nije bilo potribe za bijegon, slobode san imala dovoljno, pa i previše. Prevelika odricanja koja su neizbježna ako odeš od doma za mene su bila prevelik zalogaj, a ja taj zalogaj nisan niti pokušala progutat. Bila san i jesan prekomodna za tako nešto. Ipak mi se pari da bi mogla živit bilo di. Doslovno. Možda mi se to samo pari. Ne vezujen se lokalpatriotski. Iako san tako nastrojena. Važno je samo da nisan sama. Da su moji uz mene. Ili bar on. Uvik san se i vidila jednog dana uz Njega. Tada imaginarnog Njega jer mi je pojam on bija nedokučiv dobar kvarat stoljeća. Dobro je otić studirat i živit van familjarnog gnjizda. Podržavan to. Da san otišla diploma bi mi sigurno već visila uokvirena u wc-u poboljšavajući mi probavu. (Naravno, bila bi nezaposlena, ali to je neki drugi par postoli.) Ali ja san tić koji ostaje. Iman krila. Mogu letit. Ma ne želin. Ako i odletin, vratin se. |
|
Ja san super. Sebi san super. Volin se. I volin kad ljudi sami sebe vole. Narcisoidnost je poželjna karakterna osobina meni dragih ljudi. Ne volin one koji se samosažaljevaju, ni one iskompleksirane. Daleko od toga da neman zamjerki na svoju sliku i priliku. Ima dana kad san u kurcu, kad bi lišu kosu i cosmo noktiće na nožnin prstima. Na dane bi tila čvršću guzu, tatu tajkuna i bit gluplja. Bit gluplja... Koliko bi mi samo život bija jednostavniji. Ili bar da iman prosječan IQ. Naime, živin u uvjerenju da san iznadprosječno inteligentna :) U najmanju ruku. Pitanje je dana kad ću prestat rješavat raznorazne vulgaris IQ testove i otić na Mensino testiranje. A opet koji će mi to k. Ego mi je ionako dovoljno visok. Da, pametna san. Neloš osjećaj. Štoviše, ugodan i poželjan. Umišljena? JebeMeSe. Ipak, ponekad poželin da, ako već nisan slipa i gluva za sitnice koje mi bodu oči i gluposti od kojih me bole uši, da san bar slabovidna i nagluva pa da ne primjećujen baš svaku pizdariju. Ali previše tražin. S gušton ostavljan dojam osobe kojoj nije važno, koja svoju lipu glavu ne opterećuje, jednostavnije rečeno, nije me briga ako ostavljan dojam površne osobe. Stvarno me nije briga. Još bolje. Umorna san od pametovanja i pripucavanja oko sebe. U fazi san usavršavanja sposobnost NitiVidinNitiČujen. Kad glupost detektiran, uključin botun za pojačanu cirkulaciju i isključin opciju dugoročnog pamćenja. Propuh. Na jedno uđe, na drugo izađe. Čemu inače dva uva. Iskoristi sve šta ti Bog da. A da ti je bar nešto. Ventil san opustila, cirkulacija aktivirana, moj svemir ponovo je savršen! |
|
Danas smo skroz u pakiranju za metropolu. Mrzin se pakirat. Oprala san tri mašine robe. Dakle, napokon san naučila duperat mašinu! Starin. Ide Momak na par tjedana poslovno, pa odoh i ja ka moralna potpora. Ja ću na tjedan dana samo da mi guzica vidi puta. I da buden malo sa sestron, koju između ostalog nisan vidila predugo. Ona mi je i glavni sponzor puta. A past će i izletić priko granice. I majka je gori, sestra će popizdit s nama. Pretpostavljan da je već na rubu živčanog sloma, još kad je dovedemo do bankrota... Predavanja i fax će pričekat, ionako čekaju već 3 godine. Kaže sestra da je kasno da glumin štrebericu. I eto tako put putujen. Inače, dan prođe, a jedva se uspijemo primistit iz postelje na kauč. Užas. Opet linčarimo. Guštamo ka dva prasca. Jebiga, posebni su to gušti. A kad si to već možemo priuštit... I da-Bog-da potrajalo. Zauvik! Koja kletva opaka. Više mi je stvarno neugodno. Ali šta ću kad je tako. Zaslužila san valjda. Da, jesan, definitivno! E! Jesan li rekla da mrzin putovat?! |
|
Ispit položen. Misija završena. Osjećala presing. Ravno uru vrimena prije ispita. Učila to jutro. Spretna san u ostavljanju stvari za zadnji tren. Da mi je neko otvorija boršu mislija bi da san vjerski fanatik. Ili Buffy. Modni detalj tog dana bile su mi krunice i križevi. Mislila pozitivno. Malo pričala. Puno klimala glavom u znak odobravanja. Uvjerila se u svoju sumnju da me Zla profesorica voli. I da iman visoki IQ. I da me Neko čuva. Nagrađivanje u tijeku. Zvijeri, znaš da nisan izbirljiva, priman i čekove! |
|
U životu ti se sve dogodi kad se najmanje nadaš. I lipe i ružne stvari. Bubanj se vrti: trudnoća, bolest, dobitak na kladionici, smrt, ljubav... Zavisi šta će te danas dopast. Ne znan bi li se zbog toga tribala bojat ili se veselit. Ali kakav bi mi bija život u strahu? Zato biran iz izloga broj jedan i uziman veselje za lipa iznenađenja koja mi život nosi! Zahvalna Fibra... (momku zakuca posal na vrata) |
|
Jučer mi je triba bit ispit. Imala san hrpu nervnih slomova, naleta panike i slično. Inače nisan takva, rođena san skulirana, na ispit iden sa smješkon, mrtva ladna, naoružana manjkavin znanjen, jezikon i parolon SnađiSeDruže. Prođeš/padneš, neš ti, drugi put će bit bolje. Jedna san od onih šta se tješi da je zdravlje puno važnije od položenog ispita (šta nije?) i slipo virujen u onu da nije škola zec. Baš jučer je jedna cura komentirala kako se ne sića kad je izašla na ispit bez da ga je dobro spremila, a ja san se zamislila jesan li uistinu ikad baš ono spremila ispit kako Bog zapovida. Hm... Kako san odlučila stat na kraj glupon faxu, obračunat se sa svojin četrdesetin ispiton i upisat napokon taj drugi dio parcijale četvrte di san zapela iz čiste linosti i neodgovornost (da, ta sam!), panika je bila normalna pojava s obziron da je ispit bija spremljen u najmanju ruku klimavo i da mi je budućnost ovisila o dvičici. Srića šta oduvik iman više sriće nego pameti i šta mi Bog uvik odškine prozor kad se katancima zaključaju sva vrata, pa je ispit odgođen za ponediljak. A mučilo me i kako ću, kad napišen post o indexu bogatijem za položeni ispit, izgubit omiljene komentatorice koje tu svraćaju isključivo zbog vijesti o mom obrazovnom uspjehu (abecednin redon: beštijica, demjan i zvončica). Međutim, nije svako zlo za zlo, ili je u ovom slučaju prikladnije reć nije svako dobro za dobro? :)) |
|
Zasitila san se grada. Izlasci mi ne padaju napamet. Kave po kafićima odradin na silu. Tlaka mi je prometna gužva. Mrzin šta me ujutro budi zvuk auta. Ni obilazak shopping centara mi ne predstavlja nikakvo zadovoljstvo. Sve to minjan za komad prirode ili đir uz more. Ja, dite asfalta. Tako mi je nakon svakog lita. A jesen u prirodi je nenadmašno bolja od lita. Obožavan jesen. Za vikend smo bili do moje vikendice. 2 dana su me preporodila. Planiramo nakon mog ispita opet otić na otok kod njega. Malo se odmorit. Nas 2 neradnika, pazi ti. Dignit se rano, otić s njin skupit mriže, veselit se ka malo dite ako ima ribe, očitat ih, marendat, radit sitne poslove oko kuće, kuvat, ubit oko nakon obida, otić bacit mriže, slušat njega kako doživljava nervne slomove jer ne znan- ne veslat, nego niti držat vesla, večerat, napravit đir i leć. I sutra opet sve ponovit. Koji su to gušti! A mozak lebdi, ne misliš na ništa, nemaš problema, niko te ne nervira. Osim on mene, a ja njega. Ali tu dozu nerviranja odma potpisujem! Jebote, ostarila san... (da se zabrinen?) |
|
Mačak moj, bliži se rođendan tvoj. Želin ti puno zdravlja, ljubavi i sriće, a i eura pune vriće! Želin ti svu sriću ovog svita, da ti sve cvita. Želin ti sebe cili život, u svakon trenu, kraj tebe, sve druge ko jebe! -ovo će ti se posebno svidit, ka lud si ako prođe momenat bez se vidit :) Sunce sja, volin te ja. Doduše, sad je već noć, ostavi film, vrime je za u postelju poć. Past će valjda i rođendanski sex, kratki, ali slatki, žestoki, na ex! :) Ljubav si života mog, svjedok mi je sam Bog. Znaj, meni je to-to, šaljem poljubaca sto! I za kraj, Happy Birthday u stilu Marilyn Monroe! |
|
Odgodit ću ispit. Opet. Jer nisan naučila. Opet. Jer mi fali vrimena. Opet. Šta znači da san kasno počela spremat ispit. Opet. Uvik odgađan učenje. Kad napokon počnen svatin da nije 5 do 12, nego da je 12 i 5. Ili još gore, da je 12 i 25. Uvati me panika jer nema šanse da stignen niti proć sve skripte. One najsažetije, naravno. Poludin. Iman grižnju savjesti. Vratila bi vrime. Ali ne ide to tako. Pa mi padne napamet da postoje odjavnice. Blažene odjavnice. Ispočetka mi ta pomisao ne legne. Odbojna mi je. Vrlo kratko. Poslin mi više i nije tako mrska. A onda je zavolin jako, najjače. I onda smo ja i odjavnica najbolje prijateljice. A s obziron koliko se godina družimo, nije ni čudo. Moje nerviranje oko ispita je burno, ali kratkotrajno. Izbacin negativnu energiju i restartana krećen dalje. After all, tomorow is another day! |
|
Dakle, da se osvrnem, proša mi je rođendan. Nije da mrzin taj dan, nego mi je bezveze. Uopće nije neki dan bez kojeg ne bi mogla u životu. Totalno isforsiran dan. Možda i najgluplji dan u godini. Ustvari, drugi najgluplji. Gluplji dan od rođendana je samo doček Nove godine. E njega mrzim! Srića da je samo jednom godišnje. Moje traume vezane za rođendan traju vjerojatno otkad znan za sebe. Još od malih dječjih zabava baziranih na sendvičima, sokovima i slavljeničkoj torti. I na pozivnicama. Ja san, naime, znala pisat pozivnice, ali tako da na svaku napišen različitu uru okupljanja kako ne bi doživila nervni slom kad svi dođu skupa i navale na mene u isti tren sa poljupcima i darovima. Tad nastupa i najgori momenat rođendana: otvaranje poklona, sve oči uprte u mene i očekivanje moje reakcije. Eto problema! Beštijica će potvrdit da je uz kisele izraze lica, lažna i nevješta uvjeravanja da mi se dar sviđa, izraze nevjerice i očiglednog šoka, znalo bit i suza kao reakcija na pokon. Jednostavno se ne mogu suspregnit i fino nasmiješit. Jebiga. Sa Beštijon san problem riješila, ona mi tako već godinama donira fleksibilnu sumu para, pa si poklon kupujem sama. To se zasad pokazalo kao najbolje rješenje. Problem oko rođendana je i njegovo slavljenje. Pozivanje prijatelja i poznanika. Sranje. Kako zvat jednog, a drugog ne. Šta ko voli jest i pit. Ma daj, na svoj dan ugađaš drugima. Satareš se i paziš kako se ko snaša. I ka taj dan si baš ti u centru pažnje. Je, sigurno! A meni to uopće ne paše. Vjerojatno zato što ja ne želim taj dan bit u centru pažnje, ali sve ostale dane u godini želim! Malo je reć da je rođendan dan u kojem se ne snalazim. Znan bit nadrkana, razdražljiva. U svakom slučaju ne gine mi bar par suza. Ne znan zašto, valjda posljedice tih stresova iz ranog djetinjstva. Uglavnon, priživila san ga i ove godine! S blagon i kratkotrajnon depresijon. Bez većih posljedica. Ja i Momak sami. Daleko od svega. Svidilo mi se. Ubuduće to prakticiran. |
